Iako sama priča filma kada bi je neko prepričavao zvuči prilično neinventivno i kliše, “Intouchables” je za svega dva meseca uspeo da postane drugi najuspešniji francuski film u raznim aspektima, tako da me je to prilično zaintrigiralo i na kraju prelomilo da ga ipak pogledam.
Inspirisano istinitim događajima, priča filma prati sitnog kriminalca po imenu Dris, poreklom iz Senegala , koji se prijavljuje na konkurs za posao samo da bi dobio potpis da je pokušao, kako bi kasnije imao pravo da aplicira za socijalnu pomoć. Spletom okolnosti, razgovor za posao odlazi u neplaniranom smeru i bogati kvadraplegičar se odlučuje da sitnog kriminalca primi probno na mesec dana kao njegovog ličnog staratelja. Iako ovo na prvu loptu deluje kao bizarna i nepromišljena odluka bogataša koji je posle paraglajding nezgode ostao paralizovan od vrata pa na dole, Polova ideja biva sasvim opravdana sekvencama pre susreta sa Drisom koje u sebi prikazuju intervjue ostalih kadidata koji se maksimalno neiskreno postavljaju prema bogatašu, tako da je Drisov bezosećajni i sirovi stav bio pravo osveženje za njega jer se po prvi put posle dužeg vremena pojavila osoba koja ga nije saželjevala i posmatrala kao invalida. Kako vreme odmiče, naša dva aktera se sve bolje upoznaju i putem fuzije njihova dva u potpunosti različita sveta uče jedan od drugog, formirajući jedno zaista lepo i jako prijateljstvo.
Opis radnje prilično zvuči neubedljivo i daje čak tračak patetike, ali ono što definitivno dobro film radi jeste to što prikazuje stereotipe na pravi način.
Filipu Di Borgu (Philippe Pozzo Di Borgo) nakon svoje nezgode na Alpima koja mu je oduzela kontrolu nad sopstvenim telom nisu prestale loše stvari da se dešavaju. Tri godine posle umire mu žena od teške bolesti, njegova najveća ljubav, i ono što posle takve stvari ostaje od već slomljenog čoveka jeste um i raspadnuto srce koje je ponovo krenulo da kuca kada je upoznao Abdela Selua (Abdel Sellou), “životnog pomoćnika” koji mu je dao razlog za život i otkrio novi svet. Filip je svoju tragičnu životnu priču 2001. godine objavio u vidu romana imenovanog “Le second soufflé”, čija je popularnost donela do adaptacije ovog ostvarenja.
Film pogađa u srž problema i maestralno oslikava stereotipičan odnos ljudi prema hendikepiranim i onima sa kriminalnim dosijeom. Ovakva paralela kroz momente koji nisu u fokusu priče daje zaista klasične primere i reakcije kako se ono što smatramo pod pristojnim ponašanjem upravo pogrešno tumači od strane ljudi koji imaju određeni teret.
Najveće bogatstvo ovog ostvarenja leži u interakciji glavnih aktera gde se u svakoj razmenjenoj rečenici oseća poštovanje, razumevanje, ljubav i prihvatanje u jednom zaista genijalno napisanom miksu komedije i realizma. Niti jedna sekvenca u filmu nije isforsirana i prenaglašena tako da kroz čitavo trajanje mi film doživljavamo kao prirodnim sa stvarnim ljudima i realnim situacijama.
Film iako je većinski karakterisan kao komedija, nije pretrpan skečevima i urnebesnim frazama, već je lepo doziran humorom koji iako ume da bude malo oštriji, zrači toplinom i pozitivnim stavom.
Što se tiče kinematografije i glume, “Intouchables” je maestralan u ovim aspektima. Kadrovi su lepi i kvalitetni, a akteri, pogotov glavni duo, u potpunosti spektakularni. Omar Si (Omar Sy) je fantastičan u ulozi Drisa, što svedoče i tri nagrade na različitim festivalima, a ne ostaje daleko ni za njime Francis Kluze (Francois Cluzet). Njihova hemija na platnu je sjajna, teško je poverovati da ova dva čoveka nisu najbolji prijatelji u stvarnom životu.
“Intouchables” je jedna izuzetno dirljiva i lepa priča o neobičnom prijateljstvu koju bi svakako trebalo pogledati u bioskopu. Ne propustite priliku da isprati film koji je u potpunosti zavladao na ovogodišnjem Cesar filmskom festivalu.
Ocena: 10/10
